Скачать или смотреть Djecije pjesmice: Pinokio / decije pesmice / pesme za decu

Djecija prica Pinokio

Majstor Đepeto je im’o vešte ruke
kojima je pravio drvene lutke
kockice malene i igračke šarene.
Đepeto je imao dobro srce;
pravio je deci drvene dvorce
malene konjiće i čarobne štapiće,
a ponos i dika majstora Đepeta
bila je njegova velika lutka od drveta.

Jedne noći sasvim iznenada
Đepeto spazi zvezdu što sa neba pada.
U tom trenu on zaželi
da sa svojim lutkom celi život deli.
Dobra vila se pojavi
i radosnu vest objavi.
Dotaknu lutka svojim štapićem
i učini ga živim bićem.
“Još je drven,” reče vila,
“al sam ga oživela,
a kada mu duša bude dobra i iskrena,
pravi dečak postat će baš tog trena.
A ako laže, vara, i ne sluša
Ili nekog prevariti pokuša,
nos će njegov rasti tada -
Evo tvoj je dečak sada.”

Đepeto je srećan bio;
lutka nazv’o Pinokio.
Drugog dana za školu Pinokija je spremio,
knjigama i torbom ga opremio.
Na putu ka školi dve bitange ga sretoše
lisac Lijo i opaki vuk Vukoje.
Plan su odmah smislili,
na zlo ga nagovorili:
“Mani školu gubiš vreme,
mi idemo u boeme.
Živet ćemo na ulici; pevat, plesat i uživat,
silne pare zarađivat.”
Igrali su celi dan
prvo beše sve ko san.
Ali, ali, život na ulici nije srećan bio
pa se lutak kući natrag vratio.

Đepeto ga u dom primi:
“Gde zaluta sine mili?”
Pinokio postiđen promrlja u bradu:
“Ukrala me buka velikoga grada,
Istinu ti govorim sada.”
Ali nos mu ne dade da muva i laže,
jer mu nos naraste kad god nešto slaže.

Shvati tad Đepeto šta se događa
Pinokio postiđen obeća
Da će odsad samo istinu da kaže -
Al’ ne lezi vraže.
Sutra ispred škole Lijo i Vukoje -
Kao neke pare broje,
Obećaju Pinokiju kule i vile,
al’ ga opet samo na rad prisile.
Igrao je pored reke i tužan je bio,
svoga oca Đepeta stalno je snio.

Pokaja se silno mali Pinokio i zaplaka jako;
Shvativši da život ne želi da živi ovako.

Ribica zlatna iz vode izađe:
“Milo dete šta te tako ružno u životu snađe?
Samo reci pomoći ću ti
Jednu želju tebi ja ću da ispunim -
Da li možda želiš zlatom tvoju torbu da napunim?”
“Hoću kući kod Đepeta
Mnogo nedostaje mi
Išao bih na kraj sveta da opet živim sa njim.”
Želja mu se ostvarila
Dobra vila mu je život podarila.
Pinokio je lagati prestao
i veliki nos je nestao.
Sada ima divan nos
pa je srećan skroz na skroz.
Čiča miča i gotova ova priča.