Bora Dugić - Tren (Igra Duha i Daha 2005)

Борина мелодија ми често изазива сећање моје далеке прошлости. Успорена магловита слика је у смирај летњег дана. Увек видим себе као дете усред лета, у селу наслоњен на тарабу посматрајући моје покојнике како иду однекуд низ прашњави земљани пут, носећи виле на раменима, смејући си. Једноставно ту су млади, весели, пуни живота. Сваки њихов корак изазове појаву неког сокачића, шумице, изворић воде или стару шљиву где сам као мало дете често срећно проводио своје игре. Тражио сам виле испод вилиног дрвета, змајеве над оџацима и ловио којекакве караконџуле, да би пред спавање одмарао се слушајући дедине приче о вампирима и Ненадовићима, уз свеже скувано бакино слатко млеко, кувано на смедеревцу који је стајао испод тарасе избацивајући пријатан мирис горећег дрвета.

Србија је била и остала моја дечија бајка, за њу се вреди борити!