Oko magazin: Beranski katuni - brkovi deda Jova i Martinov dom na planini

Još postoje ljudi koji žive onako po starinski, pa i deca koja se lepše i sigurnije osećaju u planini nego u gradu. Ovde su i veliki i mali videli kakav je život u stanu od betona, a kako je ovde - na katunu. Ne treba kriti, većini se više sviđa ono što grad nudi, a ovo je priča o nekoliko onih drugih, o poslednjim čuvarima tradicije koji znaju da žive i prežive na katunu.

Martin Mihajlović najmlađi je stanovnik kog je Cmiljevica videla ne zna se od kad. Jedini je on od braće i sestara, sam, ovako mlad, izabrao da sa babom i dedom živi na katunu Džakovića. Dečak od sedam godina kaže da je odavno izabrao život na planini u katunu.

Kad danas nekome kažete katun, on najčešće pomisli na zabačeno mesto u planini i život u samoći, bez vode i struje. Katun je nekada bio, kao što govori Marko Radojević istoričar iz Berana, zadruga, tu se odvijao društveni, kulturni i svaki drugi život. Da je nekada, ne tako davno, ovde na Cmiljevici bilo baš tako, svedoči ovaj fudbalski teren, koji i dalje odoleva kiši, vetru i godinama, i ovaj čovek, Jovo Lutovac koji je na tom terenu igrao fudbal od jutra do mraka.

Nekada su deca trčala po fudbalskom terenu, a sada je to mesto gde konji igraju fudbal, u šali nam govori Jovo. On je jedini od svoje familije ostao da živi na katunu. Sada ga svi znaju kao gorštaka sa najdužim brkovima i najboljom foteljom na planini.

Urednik: Gorislav Papić

Autor: Dalibor Žarić


Label and copyright: RTS

Zabranjeno svako kopiranje video i/ili audio snimaka i postavljanje na druge kanale!