Subscribe to my channel here:
/ Канал
POTPUNA LJUBAV -
Doživeo sam je samo jednom, potpuno, prema jednoj devojci. U stvari, doživeli smo je zajedno i posle toga nikada više nismo bili isti...
Shvatili smo da je potpuna ljubav kada voliš osobu onakvu kakva jeste, zbog nje same, zbog celog sveta a ne zbog sebe. Kada brineš o njoj i kada niste zajedno. Kada se topiš u njenom društvu, kada voliš sve njeno, kada ti je svaki vaš trenutak nezaboravan i kada si celim svojim bićem usmeren na nju.
Potpuna ljubav je kada ne razmišljaš ni jednog trenutka o tome šta si joj dao. Kada voliš bez očekivanja, interesa i uplitanja u njen život. Kada voliš njene slabosti i mane, raduješ im se i time ih pretvaraš u vrline.
To sam doživeo upravo sa njom, sa tom devojkom, doduše ne uvek, tek nekoliko puta, ali sasvim dovoljno da uverim sebe da postoji, da je prava ljubav ipak moguća iako su me svi ubeđivali u suprotno...
Došli smo ona i ja do ideala, dodirnuli smo krov sveta, uživali u tome vrlo kratko i posle smo se prepali i pobegli svako na svoju stranu. Mi ni dan danas nismo prestali da se volimo, samo smo prestali da se viđamo. U strahu da ne pokvarimo, u strahu da ne povredimo i razočaramo jedno drugo. Kao da smo prećutno shvatili da još nismo dovoljno spremni za slobodu i lepotu. Umešali su se interesi, možda prizemni, možda opravdani, poželeo sam je samo za sebe, forsirao sam da budemo zajedno i tada je sve počelo da se raspada.
Poželeo sam njenu slobodu samo za sebe, kao i njene ruke, njen glas, njeno telo. Počeo sam da joj vezujem krila koja sam joj pre toga širom razvezao, počeo sam da joj uzimam sve ono što sam joj pre toga velikodušno davao. Počeo sam da joj prebacujem, da je ponižavam i tu se sve završilo. Poželeo sam da je volim kao ženu, ne samo kao biće a ona je želela da ostanemo na istom, da budemo prijatelji kao i ranije i ništa više nije bilo isto.
Drznuli smo se i otišli svako na svoju stranu ne želevši da napravimo korak ka onom drugom. Sve ono što smo imali pretvorilo se u ćutanje a ja sam doživeo stravičan višemesečni pad u provaliju iz koje sam se jedva izvukao. Izgubivši nju i ono naše što smo imali izgubio sam sebe. A ni njoj nije bilo lako...
Tek sada, nakon izvesnog vremena, nakon godina neviđanja, mogu da pišem o njoj ovako. Patnja i bol su prestali, u moj život su se ušetale neke druge žene, možda bolje i lepše, možda ne a prema njoj je ostala samo ljubav, beskrajno čista ljubav, nedodirnuta, iskrena, mladalačka, verovatno onakva kakva je oduvek i trebala da bude. Onakva, kao što je bila od prvog dana.
Nedavno sam joj rekao da ne očekujem ništa od nje, ni da me voli, ni da se viđamo, čak ni da budemo prijatelji. Zahvalan sam joj za ideal do koga smo došli, do istina koje smo zajedno spoznali i što smo uvideli mogućnosti koje su drugima nedostupne i nesagledive. Postali smo najbolji kriterijum za budućnost jedno drugom i mislim da nikada više nismo izneverili naša iščekivanja.
Posle svakog našeg susreta, tada, tih dana, postajao sam, bar za milimetar, bolji čovek. Uvek kada sam je video bila je lepša, ceo svet je bio lepši sa njom. A i ja sam bio lepši... Svaka naša reč je imala smisao, svaki dodir suštinu a svaki susret neku svoju skrivenu poruku. Tek pored nje sam postao Neko. Tek pored mene je postala Nešto. Pred njom sam bio najbolji. Sa mnom je bila najbolja. Pobeđivali smo zajedno!
Nikada nismo vodili ljubav, mi smo živeli ljubav. Mi se čak nikada nismo ni poljubili kako treba ali smo se zato voleli beskrajno. U jednom momentu smo se uplašili i razišli, uplašili smo se jer smo pomislili da u ljubavi nema gde više da se ide, da smo dostigli vrhunac, granicu i da nema gde dalje. Pokušao sam da joj objasnim da je vreme da započnemo nešto novo, nešto još ozbiljnije, da započnemo život zajedno. Ona za to nije bila spremna, nije htela, ili mogla da preuzme odgovornost a ja nisam bio spreman da je čekam. Rastali smo se...
Rastali smo se ali smo shvatili, još tada, da smo doživeli potpunu ljubav ispunjenu beskrajnim poštovanjem, razumevanjem, strpljenjem i saosećanjem u svemu. Shvatili smo da je potpuna ljubav, u stvari, kada ne postavljaš pitanje -- da li voliš, da li tebe neko voli, već se volite i prepuštate se tome bez suvišnih pitanja i odgovora.
Shvatili smo da je potpuna ljubav spajanje, ali ne u jedno biće, to je utapanje i gubljenje sebe, već u dva različita bića koja podupiru i dopunjuju jedno drugo svojom ljubavlju. Kao u onoj priči o ona dva orla koja mogu da lete zajedno samo kada im noge nisu vezane, čim ih privežu jedno uz drugo istog momenta padaju.
Mi smo pali jer smo isuviše prišli jedno drugom, počeli smo da se mešamo i poželeli smo nešto mnogo više od onoga što smo realno mogli da imamo...
nastavak na :
/ 10151443956574759
Информация по комментариям в разработке